Za koga - kolega

Znate kaj, mladi gospon. Stoke kod nas ima i puno više. Ja bih osobno bil za Staljina, nama treba čvrsta ruka, a taj je bil dobar. Samo je fmrl. E, to bi onda bilo nešto...

Šok i nevjerica. Taksist s krunicom glasat će za SDP. Vrag je odnio šalu, ankete nakon toga više ne trebaju, vidimo kamo stvari idu.

Lani sam zbog 0,53 promila alkohola u krvi kažnjen drakonski, sa tri tisuće kuna, tri kaznena boda i tri mjeseca zabrane upravljanja motornim vozilom, pa tu grešku više ni u ludilu ne ponavljam. Sad bi me kao recidivistu sigurno poslali u Sing Sing, a to neću. Zato koristim taksi.
Uđoh, tako, prije neku večer u taksi. A taksi - uobičajeno, bijeli Mercedes, unutra postariji čičica, na ogledalu krunica, pouzdan znak onoga što se sada pomodno zove neokonzervativna orijentacija iako mi se to osobno čini malo prepompoznim. (Jer odmah provrtim u glavi film prošlosti - Drago Krpina, neokonzervativac. Tomislav Merčep - tačerijanac. Josip Manolić - neojakobinac, Slavko Linić - eurosocijalista. Hm, mi njima serdaru...)
I, kamo ćemo, veli taksista.
Ne znam točno, kažem. U piceriju, preko puta 'Plave lagune', ne znam kako se zove.
'Konkordija', veli taksista.
Bravo, kažem. Imate odlično pamćenje. Ja se baš i ne mogu pohvaliti... Jest, baš je 'Konkordija'.
Ne morate pamtiti sve. Pamtite samo ono bitno, veli moj vozač.
Pa to i radim, odgovaram. Otkako sam pročitao Montaignove eseje, u kojima piše da mozgu treba prepustiti da sam razluči važno i nevažno, ne pamtim po planu. Što ostane, ostane, što ne -ne. Nego, dodajem, kaj velite, kak budu prošli izbori?
E, tu je takstista zagrmio: NOVA METLA BOLJE METE!
Rekao bih da je to bilo iznenađenje. Zapravo, možda bi bilo još točnije reći - šok i nevjerica. Pa barem su taksisti na izborima uvijek bili vojska spasa za HDZ. Tad sam krenuo s opakom demagogijom. Udario sam ispod pojasa.
Ali črleni vragi nam budu poreza prišarafili, rekao sam taksisti, uživljen, do koske, u ulogu reakcionara i klasnog neprijatelja.
Jebe se meni, zaprostačio je taksista po prvi put. Nemam ja dionice. A i to je lopovska igra. INU su prodali MOL-u po 900 kuna a nama po 1600. Lopovi. Ko u ovoj zemlji ima novaca za dionice, pitam ja vas.
Hm, pomislio sam...
Znate kaj, rekao je takstista s krunicom. Zmago Jelinčič je bio u pravu. Naši su političari stoka.
Zmago je mislio samo na jednog koji skuplja Kinder jaja, pojasnio sam mu riječi našeg sjevernjačkog susjeda, šaljivdžije.
Svi! Svi su oni stoka, nije se dao smesti taksista. Pa je nastavio: Znate kaj, mladi gospon. Stoke kod nas ima i puno više. Ja bih osobno bil za Staljina, nama treba čvrsta ruka, a taj je bil dobar. Samo je fmrl. E, to bi onda bilo nešto...
Šok - i nevjerica. Taksista s krunicom glasat će za SDP. Vrag je odnio šalu, ankete mi nakon ovog baš i ne trebaju, vidimo kamo stvari idu.
Tako smo taksista i ja na kratkom potezu od Jaruna do Trešnjevke analizirali vrlo širok politički luk, razapet od neokonzervativaca do poststaljinista.
Pred nama se ukazao hotel Plava Laguna, a nasuprot njega picerija. Picerija se zapravo zove Karijola, ima odličnu picu koju je pohvalio čak i Davor Butković, a taksista staljinista koji me u nju doveo nije puno pogriješio - ona se nekoć uistinu zvala Konkordija, ali u davnoj prošlosti koju obojica promatramo sa mrvicom nostalgije.